I remained too much inside my head
ended up losing my mind.

06.08.2017.

13

Htjela sam, al' ne mogu.
Ne mogu stvarno, ne da mi se.
Nešto mi je sve ... mrsko, valjda.
Pun mi je kurac same sebe, a kamoli drugih.

***

Kod tebe mi se najviše sviđa što ti svaki put moram napisati poruku da mi otvoriš vrata, iako imaš interfon, jer svaki put zaboravim kako se prezivaš. Najviše mi se sviđa što se ne sjećam na kojoj televiziji radiš i ne znam tačno za koje novine pišeš, ustvari, nisam načisto ni jesi li stvarno novinar ili sam pogrešno čula dok sam gledala preko tvog ramena u park sa djecom. Sviđa mi se što mi pitanja izgovorena tvojim glasom i naglaskom ne smetaju baš toliko i što se ni ne ljutneš kad ti umjesto odgovora dam jedno: boli te kurac, ili u najboljem slučaju pogled koji govori "boli te kurac". Sviđa mi se što mi se više ne smiješ kad se zaključam u kupatilo iako smo sami u stanu, bolan, ja samoj sebi ne vjerujem a kamoli tebi. Ne sviđa mi se što si mi kupio čokoladu za rođendan i što si me grlio čvrsto dok si ljubio oba obraza, neću to tako. Ja tebe kratko poljubim u obraz a ti mene kratko uštineš za guzicu, drži se našeg uobičajenog pozdrava. Ne sviđa mi se muzika koju slušaš, štaviše, smara me do besvjesti, ali najbolje od svega u ovoj priči jeste što se mogu pokupiti i otići kad god me počneš smarati ili što me ne zaboli kad me pitaš hoćeš li mi zvati taksi ili da me ispratiš na tramvajsku kad ja tebe smorim. I kad skontam, baš je nama lijepo skupa, mogla bih ovako do kraja života.

Jedino mi nije jasno što baš nakon toliko godina si ti prvi muškarac od čijeg dodira ne štrecam, stojim pred tobom i ne bojim te se nimalo, ne prolaze mi kroz glavu prijašnje horor slike dok me držiš priklještenu uza zid, ne vrišti mi se kad me poljubiš. Ne znam je li to do tebe, ili je do mene. Možda sam ja sama uspjela u svojoj glavi ispraviti ono što ni moj psiholog nije uspio. Možda je i vrijeme učinilo svoje. Možda je i do tebe. Ne znam da li mi se to sviđa ili ne sviđa.